E, da. Vozačka dozvola mi je prije nekih trideset godina bila gotovo u džepu. Svi testovi položeni od prve, vožnja nije išla preloše. Imala sam dobrog instruktora, no čim je došao ispit iz vožnje, blokada. Išla sam na ispit iz vožnje tri puta, svaki put sam pala. Ne iz razloga što nisam znala pravila i vožnju, već blokada čim sam iza sebe imala nekoga tko me ocjenjuje. Ta blokada je toliko bila prisutna da me više nitko ne bi dobio za volan. Svaki dio tijela je bio u grču, navala vrućine u glavi, ruke su drhtale, vrtoglavica. U tom trenutku je to bila odluka za koju sam puno puta požalila, no taj strah je vladao i još vlada. Pitala sam se često radi čega je taj strah. Ona misao koja mi je najbliža je da jednostavno nisam mogla pojmiti da bih mogla nekome nauditi svojom vožnjom. Svojim djelovanjem. Koliko sam imala propuštenih prilika radi toga, što društvenih, što poslovnih. I kada me mnogi pitaju i čude se zašto ja ne vozim ili imaju potrebu da preispituju moje razloge, nesvjesno me podsjećaju na moj neuspjeh. To je jedina stvar zbog koje osjećam sram, to je moj neuspjeh. Nešto za što nisam imala volje, hrabrosti, želje. I da, to je danas elementarna stvar, ali uvijek sam bila malo drugačija. Naučila sam funkcionirati. Na teži način , ali funkcioniram. Proteže se sada i u mislima ideja na idem ponovno na vozački. Mnogi mi govore, probaj. Moji najbliži koji me najbolje poznaju ne inzistiraju, znaju dobro da nemam volje. Život bi meni i mojoj obitelji bio kudikamo lakši. No, kad sam ja birala lakši put? Svatko ima nešto u životu na što nije ponosan. Nešto što nije napravio, nešto što smatra svojim snom za koji nije imao hrabrosti. Ja svoj strah priznajem. Mislim da i za to treba hrabrosti. Svi bi mi voljeli ponekad biti netko drugi, netko tko je u tuđim cipelama, no najljepše je vjerujte mi u svojima. One pašu najbolje, najbolje se u njima hoda, trči, živi…
U mojima je malo više koraka, malo više napora, ali za mene zato i vrijede više.
Odgovori